Kada sam razmišljala o sadržaju ovoga teksta, jedna slika mi se je odmah pojavila u glavi. Internet je ocean, u kom se svega more najti, ter nekada najdemo i ki kvalitetan sadržaj, kot ikone Male Marije Bogorodice.
 

Ikona je jednostavnoga prikaza, već slična modernoj likovnoj umjetnosti, i prem joj nisam mogla najti autora, ima nešto u njoj, ča skupazame bit naše i Jezuševe majke, Marije. Na ikoni vidimo Mariju u dobi od kih sedam ljet, obličenu u blijedoplavu pratež s velom / šlarom na glavi. Jur kot ditetu joj sjaji aureola okolo glave. Povjerljivimi koraki ide prema Hramu u društvu neke odrasle muške osobe, ku ne vidimo, zvana prateži. Moremo ganjati, da je to bio nje otac Joakim. Ta muški lik ima palicu i stoji joj okrenut licem, kot da ju usmjerava. Marija je ozbiljnoga lica za svoju dob, gleda u višinu.
 

Gleda li prema velikoj gradjevini, kakov je Hram u Jeruzalemu bio, ili ne, ne znamo. Prije će biti, da gleda onkraj zidin, u Božju blizinu. Ide pred Zaručnjaka. Nje duša želji dotaknuti našu dušu ter da skupa idemo Zaručnjaku. Ona ne želji zadržati Boga za sebe, nego želji, da ga „imaju“ i drugi, ar zna, da se Njega ionako ne more zadržati. Marija nikako nije ono naivno, povjerljivo dite, ko ne zna, ča je zlo i grih. Po ozbiljnosti nje lica vidi se, da joj je sve to poznato. Ipak, ne daje se zbluditi. Kot u svojem „Zvišuje duša“, ona zna, da postoju „oholi“ i “zmoži” ovoga svita. Ali ipak, ona ide Bogu.
 

Pogledajmo nje život malo pred tim. Bila je divojčica, divojka, Jožefljeva zaručnica i Jezuševa majka. Bila je tiha, prebirala u svojem srcu riči, ke je upućivala Jezušu s jasnoćom rujanja lavice. Volimo ju zamišljati kot nježnu majku, identificirati ju sa slikami, kade u naručju drži Jezuša, ar bi i sami kanili, da se gdo za nas cijeli život skrbi, onako kako to čini majka: potpuno, nezaustavljivo. Ne moremo tako stalno. Da bi nam Marija bila prava majka, moramo upoznati i nje druge aspekte, kot onoga jakoga, hrabroga. Kot onda, kada gazi glavu Kači. Ona nije samo skrbnica, ka se povuče najzad, kada se pojavi pogibel. Ravno suprotivno, ona je kraljica nebeske družine, svih andjelov, ter i vašega andjela čuvara. I da bi morali „gaziti po mračnoj dolini“, nje nazočnost ostaje čvrsta kot vodopada, jednako čvrsta kot kada je Bogu rekla svoj „da“, „vjerujem“.

Moremo se shraniti pod nje plašć, ali i ne moramo, ar kade mi idemo, ide i ona. Jezuš ju je zdignuo, povukao za sobom, moremo reći. Nije ju povukao samo zato, ar je rodjena prez Istočnoga griha, niti samo zato, da je njegova majka. Povukao ju je zato, da bi mogla ostati nazoči svenek u našem životu, u svitlu, i u sinju. Povukao ju je, ar je ostala mala. Ne poniženom ili nezrelom, nego jednostavnom u svojem povjerenju prema njemu. Da bi mogla ostati put nam kot majka ufanja, da ćemo i mi jednoč dojti u Božju družinu, ča ćutimo jur sada, po ljubavi bližnjih i po sakramenti Crikve.

Slika: Pixabay