Svi imamo dobre i čemerne božićne spominke. Čemerni uključuju nervozu, hektiku i svadje za Božić. Med one lipe spadaju polnoćnica, put u crikvu kroz diboki snig, stare božićne jaslice u crikvi i one, ke smo načinili doma, skromno božićno drivce iskinčeno zamotanimi bomboni i božićni pladnji na stolu, limeni pladnji puni mandarinom, orihi, medenjaki, ke je spekla majka, i čokoladom. Najlonke, duge dolnje gaće, tople košulje, kape i rukavice, morebit i zimski cipeli s podstavom, su bile jur ča posebnoga. Jednoč mi je Mali Jezuš za Božić doprimio i tricikl s tipičnim drivenim sedlom.
Bio sam ča već od trih ljet star, ali na to se još svenek znam spomenuti. Zapravo nije najbolji dar za Božić, ali stara sana s drivenom rešetkom su jur postojala i nje su sva dica morala skupa hasnovati. Tricikl je bio samo moj.
 

Božić je svenek bio drugačiji. Samo jedno je u moji rani dičji ljeti svenek ostalo isto. Na Badnjak sam morao s ocem sam čekati u štali, dokle ne bi majka starijoj braći dala znak, zazvoniti zvoncem kot znak, da je Mali Jezuš jur došao. Ta zvončić se je hasnovao nek za to, a njegov prepoznatljiv zvuk čujem i danas. Ipak, štala nije bila neugodno mjesto – bila je topla, a zvana toga se i danas veli, da se živine na Badnjak u noći med sobom razgovaraju.
 

Čuda bih mogao još povidati o mojem Božiću, ali jedan Božić mi je posebno svet. To je bio pišački put od Jeruzalema do Betlehema, pred već od 40 ljeti, kada sam bio dijakon. Zvana toga bilo je to moje poslidnje študentsko ljeto u Rimu i moje prvo putovanje u Svetu zemlju.
 

U benediktinskoj opatiji na Sionu svečevali smo polnoćnicu, jačili koral, slušali božićno evandjelje, skupa s mladimi študenti u benediktinskom kolegiju kloštra. Po polnoćnici ganuli smo se piše u Betlehem, oko 10 km daleko. Kot dijakon nosio sam u velikom koferu sve, ča je bilo potribno za jutarnju božićnu mašu, ku smo željili svečevati na Pastirskom polju. Teret je postajao sve teži i naporniji, osobito zato, ar je cijelim putem curila godina. Došli smo jako trudni u Betlehem i u baziliku Jezuševoga narodjenja stupili prignuti kroz mali otvor; onde su svenek morali vodiči kamilj i konjaniki ostaviti svoju oholost i nepoštovanje prema Bogu vani, pred vrati. U crikvi, u ku je kroz škuljasti krov nezaustavljivo curila godina, ljudi su čučali u tišini i pobožnosti, a mi smo išli u špilju Rodjenja, da dotaknemo zvijezdu, molimo, jačimo i budemo tihi. Bili su to blaženi hipci: ono, ča se je dogodilo pred otprilike 2000 ljeti postalo je sadašnje, stvarno je postalo istina, a sjećanje se je pretvorilo u spomen. Ponekad su se suze zahvalnosti mišale s vlagom, ka je curila iz neba.
 

Ali Pastirsku mašu na Pastirski polji nismo svečevali; bili smo preveć trudni. Ali našli smo utjelovljenoga Boga u Ditešcu Jezušu, siromašno, skoro kot onda pastiri, praznih ruk, ne onako kako smo planirali i pripravili. Ipak smo se s radošću vratili u Jeruzalem, u ov takozvani “lonac za taljenje” narodov i religijov, kršćanov s Istoka i Zapada, onih ki išću Boga, njegovih učenjakov i ateistov, varoš obećanj i nemirnoga iščekivanja dolaska Mesijaša. I slutili smo i vjerovali: „Danas vam se je narodio u varošu Davidovom Spasitelj, ki je Kristuš Gospodin!” I: „Ne bojte se, ar nut nazvišćujem vam veliko veselje.”
 

Prez obzira da li u crikvi, kuhinji, štali, na Pastirskom polju, u snigu ili godini, doma ili u tudjini: Božić je, kada se damo na put k Ditetu i u njem najdemo Boga. Prez Ditešca Jezuša ostaje nek čudan, žukak i slatkast okus, kot umotani bomboni na božićnom drivcu ili kisele mandarine na limenom pladnju.

Željim vam blagoslovljen i srićan Božić ter istinski mir!

Slika: KNA-Bild