Čuda puti se pitam, su li pastiri, ki su sidili u škurini Betlehema, na čistini pod zvijezdami, okruženi blejanjem ovac, bili srićni. Morebit su bili radosni, kade diboko u kosti, prem tužnoga raspoloženja. Morebit su bili umorni, iscrpljeni od bludenja, ali ne i izgubljeni. Morebit su bili zaspani, gladni, željni, da im se promini žitak. Bar kako su se ćutili, kot mahovina ili vijenac, obvijalo ih je iščekivanje. Čežnja, hlepnja.
 

Diboko u njimi postojalo je sime radosti, ko je morala probiti klica hlepnje, da bi ona izrasla. Radost i veselje je nam čuda puti zaminjiv pojam. Pohodi nas draga osoba ter se veselimo. Dobenemo plaću ter ćutimo mišavinu veselja, olakšanja a morebit i skrbi i straha. Dite dostane dobru ocjenu ili položimo ispit ter smo veseli. Kupimo novi automobil ter smo kratko vrime euforični i gizdavi. Zvuči kot hladan tuš, ali ništa od toga nije radost. Radost je ča dibljega, nevidljivi koren, koga ćutimo u sebi, ki raste putem vjere, ufanja i ljubavi. Ona postoji i kada nam se, objektivno gledano, ne dogadjaju samo dobre i uspješne stvari. Radost je vrst postojanoga ufanja, naslanjanja na Božja obećanja i ne more postojati prez njega.

Prez Boga postaju veselje i srića prolazna raspoloženja i odvisu od vanjskih dogodjajev reakcije ljudi na nas. Kot pastir s početka ovoga teksta je Jezušev preteča, Ivan Krstitelj, živio u pustini i hranio se onim, ča je našao - skakavci i divljim medom. Pozivao je na obraćenje ne zato, ar je htio karati narod, nego zato ar je htio, da narod bude radostan. Ali i njemu je bilo potribno, uliti malo ufanje u duševni rezervoar, kada je bio u tamnici: prosio je od učenikov, da pitaju Jezuša, je li on obećani Mesijaš (prisp. Mt 11, 3). Nije dobio jednoznačan, potvrdan odgovor, dobio je već od toga - ufanje u blaženstvo onoga, ki ne dopusti, da boli ovoga svita u konačnici potresu njegovu radost, ar je Bog došao u tijelu.
 

Jedina, ka je pravu radost nosila u krilu, bila je Marija. Ona se nije dala zbluditi, ni kada je Jezuš bio ulovljen i mučen, kada je umro na križu. Plakala je, da, bila je onda Mati boli. Jako ju je bolilo. Ali pod tim slojem boli, kot pod snigom krio se, kot proljetnica, cvijet zaufanja u radost goristanja. Znala je, da koliko se god stvari činu škurim, zora će svanuti, ar su Božja obećanja vječna i ne minjaju se zbog naše zloće ili nesrićnih okolnosti. Povjerenje čini hlepnju čuda lakšom, pomaže nam zagledati zvijezdu najave radosti, dokle je ona još daleko. Morebit ona neće izgledati tako, kot smo se ufali, nego kako ju tribamo.

Slika: Pixabay